Друга недеља пред Васкрс, посвећена Светој Марији Египћанки, у народу се назива - Глувна недеља. Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице тијеши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу". Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсјећа како смо ми, који падосмо у гријех, слични онима које заробише, те нам заповиједа уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме".

Субота уочи празника Цвијети (који увијек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га дјеца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови листари. Пошто се врба освети, свештеник народу дијели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз пјевање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник дјеце. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију где беше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија узевши литру правога нардова скупоценога мириса помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће. Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човјек. А уколико пред собом имају човјека без икаквог гријеха, онда постају гори од звијери, јер животиња убија и комада плијен само да утоли глад, а човјек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља.

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, побједио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човјека на земљи даровао вјечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног мјесеца који пада на сам дан прољећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не прије те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. За Васкрс су, такође, везани лијепи обичаји у нашем народу. У цијелом хришћанском свијету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима. Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Први понедељак послије Васкрса зове се Васкршњи понедељак или Побусани понедељак. Тога дана, по народном вјеровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обељежава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свијеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

...Да­де ми се сва­ка власт на не­бу и на зе­мљи. Иди­те, да­кле, и на­у­чи­те све на­ро­де кр­сте­ћи их у име Оца и Си­на и Све­то­га Ду­ха, уче­ћи их да др­же све што сам вам за­по­вје­дио; и, ево, ја сам са ва­ма у све да­не до свр­шет­ка ви­је­ка. Амин“ (Мт. 28, 1-20).

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.

Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у селу Мркоњићи, Попово поље у Херцеговини, у Републици Српској. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

У време оно, дође Исус у Јерусалим, а у Јерусалиму има овчија бања, која се Јеврејски зове Витезда, и која има пет тремова, у којима лежаше мношто болесника: слепих, хромих, суких, који чекаху да се заљуља вода.

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако:

Бог свакодневно чини разна чудеса и разлива милост Своју по дјелима руку Својих. Ми, на жалост, то не видимо и не осећамо јер смо добровољно оградили своја чула разним овоземаљским обавезама и проблемима. У непрекидном трку од једне до друге обавезе, постајемо слуге њихове. Бога остављамо по страни све дотле док нас невоље не присиле да се вратимо у Његово тихо и мирно пристаниште.

Јн. 9, 1. 38; Зач. 34.
„Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему “ (Јн. 9, 3).

3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару, наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, Цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је прошле године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

Вазнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».

Педесети дан после Васкрса Господа нашега Исуса Христа, десети дан после Спасовдана, наша Црква слави Духове или Свету Тројицу. На тај дан апостоли су се сви заједно окупили на једном месту. Одједном је настала хука са неба која је испунила кућу у којој су седели. Пламтећи језици испуњени Светим Духом поставили су се на сваког од њих. Сада су апостоли примили Светог Духа и постали су жива душа. Апостоли су тада почели да говоре другим језицима - како им је Дух Свети дао да говоре. Народ се туда окупљао и слушао како говоре њиховим језиком. Сви су се дивили и чудили говорећи: " Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејц? "

Видовдан је непокретни вијерски празник кога празнује Српска православна црква 28. јуна и један од највећих српских празника. Спада у непокретне празнике, а по старом календару је 15. јуна. Код Срба је познат под називом Видовдан. Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског Царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка XX вијека слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.

Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и хрвали и победили - кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака Апостола, Петра и Павла. Јер Господ Христос није дошао у овај свет за неку ситну ствар. Постао је човек да би решио главне проблеме наше, главна питања живота нашег, бића нашег: ко је човек, шта је човек? Дошавши у овај свет, Он је дошао у тамницу лешина. Сви су били смртни, сви људи под грехом, сви људи под страстима, сви људи под влашћу ђавола. И Он је једини и први победио смрт Васкрсењем Својим, победио грех узевши на Себе грехе наше, и ослободивши нас од грехова наших. И победио ђаволе, све ђаволе од који су увек, и грех, и страст, и свака смрт. И ту силу која побеђује смрт, силу која побеђује грех, силу која побеђује ђавола - Господ је дао својим Ученицима, Својим Апостолима. Дао Дванаесторици Апостола када их је послао у свет овај и рекао им: „Ево, дајем вам власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10,8). И тај страшни и велики и одговорни посао Свети Апостоли су примили на себе.

Због великог греха у Јерусалиму, а нарочито због отимања о архијерејску власт и притом учињених злочина, пусти Бог велику беду на овај град. Антиох је хтео да наметне Јеврејима идолопоклонство. Једном дође сам цар и нареди да сви Јевреји морају да једу свињско месо, супротно Мојсејевом закону. То старац Елеазар, свештеник, одби и би спаљен. Враћајући се у Антиохију, цар поведе седморицу браће Макавеја: Авима, Антонина, Елеазара, Гурија, Евсевона, Алима и Маркела и њихову мајку Соломонију. Једном по једном брату драо је кожу са лица и бацао их је у огањ, али они се нису одрекли своје вере. Када је бацио и њеног трогодишњег сина, мајка сама скочи у огањ. Пострадали су око 180. године пре Христа.

Да не би предстојеће страдање Његово раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он хтједе да им прије страдања покаже дјелимично и славу Своју божанску. Зато узе собом Петра, Јакова и Јована, изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. "И засија се лице његово као сунце а хаљине његове постадоше бијеле као свијет. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с њим говораху. А Петар одговарајући Исусу рече: Господе! добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их; и гле, глас из облака говорећи: Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи, њега послушајте" (Мат. 17).

Својим молитвама, благим савјетима, кроткошћу и трпељивошћу Пресвета Богородица је много помагала апостолима. Све до своје смрти живјела је у Јерусалиму. Обилазила је сва она мјеста која су је подсјећала на тренутке земаљског живота њеног Сина. Често се молила Господу Богу да је што прије узме из овог свијета. На то јој се јави Свети Архангел Гаврило и саопшти да ће ускоро уснути. По вољи Божјој, сви апостоли су се сакупили у дому апостола Јована у Јерусалиму и били су присутни када је Пресвета Богородица мирно, без икакве муке предала дух свој Господу Христу, који је сишао са небеса у пратњи анђела. Апостоли су сахранили Богородицу у Гетсиманском врту, у гробу њених родитеља Јоакима и Ане.