У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце.

Преподобни Исак Сирин родио се у Бет-Катараји, у Сирији, на обали Персијског залива, у близини граница Индије. Још у младости заједно са својим рођеним братом ступио у манастир Map-Матеј, у близини Ниневије. Када се браћа стадоше издвајати од других својим подвижништвом и ученошћу, брату светога Исака би поверено старешинство у манастиру и управљање братијом. А свети Исак, прошавши потпуно подвиге општежића, удаљи се у усамљеничку келију која се налазила недалеко од манастира, и ту се свецело предаде молитвеном тиховању и усамљеништву. Када се прочу због светости живота, учености и чудотворства, он би изабран за епископа великог града Ниневије и приморан да се прими тога чина.

Пошто прође тридесет година од престављења у јерменском граду Коману великог учитеља васељене, патријарха цариградског, светог Јована Златоуста, пресвети Прокл, некадањи ученик светог Златоуста, затим патријарх цариградски, празнујући годишњи празник његов у Великој Цркви цариградској, одржа говор у спомен свога духовног оца и наставника, достојно величајући Божјег угодника. Тада он рече: "Нико не може како треба похвалити Јована, осим кад би се сада јавио један други такав Јован. Празник његов, као огромна река његових безбројних трудова, подвига и учитељства, напаја душе верних. Из њега сијају зраци Божје благодати. И ти зраци једноме блиставо објављују сунце Божанства, другоме показују триумф Православља над јересима, трећем обзнањују пропаст идола, четвртом обелодањују пораз заблуде, петом исправљају веру и нарав, шестом обасјавају небеске венце. О, архијереју, чији је празник као ваздух испуњен миомиром!

Недеља блудног сина је друга недеља од три седмице пре почетка Великог поста. У претходној недељи, у црквеним службама су се почеле певати песме из Триода, књига која садржи богослужбене службе од недеља Митара и Фарисеја, до пред Васкрс, кроз Велику суботу. Као и у седмици Митара и Фарисеја и цариника, тема ове недеље је покајање, а фокус је парабола о блудном сину, која води православне да размишљају о неопходности покајања у нашем односу са нашим небеским Оцем.

Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом. А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени.

1/14 јануара празнујемо обрезање по телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Реч на Обрезање Господње. Осмог дана по свом рођењу Господ наш Исус Христос благоволео је да буде обрезан, да би испунио Закон. He дођох, рече, да укинем закон, него да испуним (Мт. 5, 17). Он беше покоран Закону, да би ослободио оне што су дужни и обавезни Закону. Као што каже апостол: Посла Бог Сина свог, који би под Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5). To би, да покаже како је узео на себе истинито тело, и да запуши уста јеретицима који говоре да Христос, тобож, није узео на себе истинито тело људско, него се привидно родио. Би обрезан, дакле, да учини очигледном своју човечанску природу.

Мир Божији - Христос се роди!
Ваистину Христос се роди!

"А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога" да спасе род људски". У то време изиђе заповест римског императора Августа, да се попише сав народ у римској Царевини. Сходно тој заповести требао је свако да оде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер су обоје били од царског Давидовог колена. Како се у тај мали град слеже много народа, Јосиф и Марија нису могли да нађу преноћиште ни у једној кући, због чега су се склонили у једну пећину, где су пастири своје овце чували. У тој пећини роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа нашег Исуса Христа. Роди Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека. Она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом је пришао и праведни Јосиф. И он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе.

Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се "дријеше" поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детињци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цијела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумјевању, поштовању између дјеце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дјели дјеци поклоне, и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима.

Свети Никола или Никољдан је једна од најчешћих српских крсних слава и празнује се 19. (6.) децембра, односно на дан када се 343. године нове ере упокојио архиепископ Мирликијски свети Николај. Као спомен на пренос моштију Светог Николе Црква је установила још један празник везан за њега - Пренос моштију Светог Николе. Празнује се 22. (9.) маја. То је за многе породице мала слава или преслава.

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу дjецу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним диjелом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детињце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко посjедује поштено зарађену имовину и добра дjела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човjек добро у свом животу учинио. Добра и штедљива дjеца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дријеше" се онима који их вежу.

Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци.

Свети апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му: "Хајде за мном!"

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом.

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова се односи на древна времена хришћанства. Већ од IV вијека свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим дјелима Божићни пост. У V вијеку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166 године који је одржан у вријеме константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 – дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру.