Архиепископ Цариградски. Саставио бројна дјела из области Богословља, а нарочито су чувене Бесједе о Светој Тројици. Када је 381. године у Сабору настала расправа око његовог избора за архиепсикопа, он се повуче рекавши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Потом је повучено живио у Назијанзу у молитви и писању књига. Упокојио се у Господу 390. године. Мошти су му пренијете у Рим, а глава му се налази у Успенском Сабору у Москви.

Блажена Ксенија Петроградска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг. За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подпошења свега са смиреним осмехом, Блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства. Њена капела па Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом.

На Помесном сабору Руске православне Цркве, јуна 1988, Блажену Ксенију Петроградску прогласише светом.

Свети Сава архиепископ српски. Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169 год. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору, где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хилендар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући српску цркву стварао је кроз то српску државу и културу.

Свети Григорије Ниски (335-394) је био епископ Нисе, млађи брат светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова . Био је најприје само презвитер, пошто бјеше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном свијетском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II Васељенском Сабору. Мисли се да је он саставио други дио Символа Вјере. Велики бесједник, тумач Светог Писма, и богослов.

Јулијан беше из египатског града Антиноја, од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше. И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном.

Блажени Евстатије би рођен у Будимљанској жупи од богобојажљивих родитеља. Жарко волећи своје родитеље, он измалена развијаше у себи љубав к Богу: избегавао је таште забаве, неговао у себи врлине, ревносно посећивао цркву и с уживањем пратио божанствено појање и читање, старајући се да разуме смисао тога. Једном он дође к својим родитељима и рече им: "Ја силно желим да се учим; дајте ме да учим књигу".

Чувши овакве речи, родитељи се обрадоваше, заблагодарише Богу што усади тако добру жељу у душу њиховог детета, па нађоше учитеља да њиховог сина учи књизи. И помоћју Божјом он за кратко време превазиђе у учењу све своје вршњаке.

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим".

Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у вријеме цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на ријеци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.

Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.

У време када Трајан ступи на римски престо, у Антиохијској цркви беше епископ свети Игњатије, и по називу и стварно Богоносац, који прими епископски престо после светог Евода, прејемника светог апостола Петра.

О овом божанственом Игњатију Богоносцу прича се да док је он још био дете , а Господ Исус Христос живео на земљи с људима и учио народ о Царству Божијем, једном родитељи Игњатијеви стајаху међу народом и слушаху Божанске речи које излажаху из Спаситељевих уста, имајући са собом и своје дете Игњатија. Погледавши на њих, Господ позва к себи дете Игњатија, постави га усред народа, загрли га, и узевши га на руке рече: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско; и који прими такво дете у име моје, мене прима (Мт. 18, 3.5).

Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион".

Преподобни Сава родио се у тридесет првој години царовања грчког цара Теодосија Млађег, у области Кападокијској, у селу званом Муталаска, близу Кесарије. То село беше незнатно, али рођењем Саве у њему оно постаде знаменитије од Арматема, у коме одрасте божанствени пророк Самуило. Родитељи блаженога Саве беху Јован и Софија, људи високог порекла и побожни. Када детету беше пет година, они отпутоваше у Александрију, јер Јован бејаше на царској служби и имађаше висок војнички чин. Но по Божјем промислу Сава би остављен са родитељским имањем код брата његове мајке.

За царовања Максимијана, незнабожног цара Римског, живљаше на Истоку, у Илиопољу, један човек високог порекла, богат и знаменит, по имену Диоскор, по роду и по вери незнабожац. Он имађаше кћер Варвару коју чуваше као зеницу ока, јер сем ње он не имађаше више деце. Када она поодрасте, показа се веома лепа лицем, тако да јој по лепоти не беше сличне девојчице у целој земљи тој. Због тога отац њен Диоскор сазида високу кулу, раскошно - уметничку грађевину, и унутра у кули велељепне палате са свима угодностима. У ту кулу Диоскор затвори своју кћер Варвару, давши јој добре васпитачице и слушкиње, јер јој мајка беше умрла.

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна.

Рођен је у Антиохији, где је студирао богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски. У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника (385). Као ђакон пише "О свештенству", дело непревазиђено до данас; као свештеник посветио се проповедничкој служби. Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт. У беседи "О статуама" подржава оне који се беху побунили против царске породице. Саставља Егзегетске омилије на све књиге Старога и Новога Завета; нарочито га привлаче посланице Св. Апостола Павла.