Све­ти Ни­ко­лај Жич­ки

Ро­ђен 1880. го­ди­не од про­стих али бла­го­че­сти­вих ро­ди­те­ља. Већ на Бо­го­сло­ви­ји у Бе­о­гра­ду ис­та­као се ве­ли­ким бе­сед­нич­ким да­ром. Нај­ши­ре обра­зо­ве­ње свог вре­ме­на сте­као је у Евро­пи и Ру­си­ји. Сво­јим сна­жним ре­ли­ги­о­зно-цр­кве­ним и на­ци­о­нал­ним ис­ту­пи­ма у јав­ном жи­во­ту он­да­шње Ср­би­је, иза­звао је ди­вље­ње и по­што­ва­ње код мно­гих, али и за­вист код дру­гих. У вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та, у Ен­гле­ској и Аме­ри­ци је ши­рио исти­ну о срп­ском на­ро­ду. По за­вр­шет­ку ра­та, иза­бран је за епи­ско­па Жич­ког. По­том је сто­ло­вао у Охри­ду, па опет Жи­чи. На­пи­сао је мно­га из­у­зет­но вред­на де­ла. Крај Дру­гог ра­та до­че­као је у ло­го­ру Да­хау. Упо­јио се у Аме­ри­ци 1956. го­ди­не, а мо­шти су му у род­ни Ле­лић, код Ва­ље­ва, пре­не­те 1991. го­ди­не.