Пре­по­доб­ни Си­ме­он Бо­си

Отац му је био све­ште­ник. Као де­ча­ку, сви су се ди­ви­ли ње­го­вој би­стри­ни. За­мо­на­шио се у мла­до­сти. На­ста­нио се нај­пре на Олим­пи­ској го­ри. Био је су­ров пре­ма сво­ме те­лу, спа­вао је на ка­ме­њу, и под­ви­за­вао се у по­сту, бде­њу и мо­ли­тви. По­сле је жи­вео на ра­зним ме­сти­ма, на Све­тој го­ри, у Ати­ни... У Фла­му­ри­ји је жи­вео под јед­ном ја­бу­ком, чак и зи­ми без по­кри­ва­ча, оде­ће и бос. За­то су га про­зва­ли Бо­си. Сву­да је сво­јим сми­ре­њем при­вла­чио љу­де, али и на­вла­чио ка­ко де­мон­ска ис­ку­ше­ња, та­ко и људ­ску зло­бу. Про­по­ве­дао је Хри­ста не са­мо у цр­ква­ма, не­го и на тр­го­ви­ма, и Тур­ци га осу­ди­ше на смрт на ло­ма­чи, али из­ба­ви­ли су га до­бри љу­ди. Упо­ко­ји се у Ца­ри­гра­ду. Над ње­го­вим мо­шти­ма до­го­ди­ла су се не­бро­је­на чу­да.